Razmišljate li ponekad o svetu, Vašem zanimanju, o Vašoj budućnosti? To možemo takođe zajedno da činimo. Zajedno sa mnom i mnogim menadžerima u mnogim zemljama, koji redovno dobijaju naš Management Letter. Možete ih potražiti ovde.
Raduj se!
Dragi Marko,
nedavno sam razgovarao sa šeficom jedne hotelske grupacije koja mi je rekla: „Lepo je za promenu razgovarati sa nekim ko je dobro. Baš sam upravo imala na liniji jednog poslovnog klijenta koji stalno kuka kako mu loše ide.“ A kako si Ti?
Kako si proveo prva tri meseca 1. godine nakon velike krize? Da li još uvek stenješ pod teretom krize ili već vladaš njome? „Šta značajno čovek uopšte može da uradi protiv takve krize?“, pitaju me mnogi. Tako pitaju pesimisti. Menadžeri pitaju: „Kako svoj model poslovanja možemo da uskladimo sa promenjenim vremenima?“...
Šefe, slušaj me!
Dragi gospodine Čirić,
nedavno je nauka ustanovila šta menadžeri žele. Na šta tipujete?
Veću platu? Veći bonus? Bolju karijeru? To takođe. Ali visoko na skali našla se jedna želja koju mi potvrđuje svaki menadžer, svaki rukovodilac i svaki nadređeni: više pažnje od šefa.
Evo nekoliko pritužbi trenera i polaznika/polaznica seminara: „Kad god želim sa njim porazgovarati o nekom problemu, on nema vremena za mene.“, „Nikada ne znam na čemu sam kod nje: ona to zaista ne kaže jasno i glasno.“, „Ne znam je li on zadovoljan sa mnom – on ne priča o tome.“, „Svaki put mi kaže: ‚Napravite samo – imate moje puno poverenje“ To je lepo, ali nije dovoljno. Poverenje je dobro, pažnja je bolja...
Poniznost i zahvalnost
Draga Angela,
kakva godina! Nimalo jednostavna i nimalo jubilarna godina. Tako je bilo i kod mene. Bilo je noći u ovoj godini kad sam spavao jednako loše kao u vreme kad sam tek osnovao svoje sopstveno preduzeće. Da li i ti deliš takvo stajalište ili iskustvo? Imamo dobar razlog za to.
Nagli padovi prometa, storniranje naručenih poslova, uska grla likvidnosti, otkazi, medijske kritike, egzistencijalni strahovi, diskusija o bonusima, borba za poziciju,… Sve odreda stvari koje nijedan čovek ne treba, a ove ih je godine imao na pretek. Nedavno sam nakon duljeg vremena ponovno sreo jednog predsednika upravnog odbora koji je smrvljen pod teretom jada šetao krajem. Upitao sam ga da mu nije umrlo dete ili je izgubio svoje preduzeće. Rekao je: „Katastrofa! Promet jednostavno neće da počne opet rasti!“ Pitao sam: „Otpuštanja?“ – „Rad u skraćenom radnom vremenu.“ „Insolventnost?“ – „Živimo od rezervi.“ Onda je seo u svoj otmeni automobil i odvezao se da podnese izveštaj nadzornom odboru, ostavivši me sa akutnim napadom nerazumevanja. I sa uspomenom...
Moć snova
Dragi Slobodane,
dok sam ponekad znao satima sedeti nad rukopisom svoje knjige razmišljajući i bacajući loptice zgužvane hartije, moja bi žena povremeno rekla: „Koliko već meseci sediš nad time? Hoće li biti išta od toga?“ Jednom smo stajali ispred knjižare Moser u Grazu i gledali u izlog, a ja sam glasno mudrovao: „Zar ne bi bilo super kad bi jednom i moja knjiga stajala u ovom izlogu?“ Moja žena reče: „Pored 2000 novih izdanja godišnje? Zašto baš tvoja?“ 15. jula izašla je moja knjiga. 16. jula nazvao sam Franza Kriutza, direktora knjižare Moser. I eto, sad moja knjiga stoji u izlogu. Zašto? I kakve veze ima Moserov izlog sa menadžmentom?
Veza je jednostavna: Šta je tvoja ideja za izlog? I zašto je to još uvek samo ideja? Juče sam sreo jednog direktora prodaje koji do kraja godine mora da održi barem promet iz prošle godine (njegova ideja za izlog), a to je u kriznim vremenima nemoguć cilj. Uprkos tomu, on je osmislio za to potrebnu prodajnu strategiju i pojedine mere za njezinu realizaciju delegirao svojim saradnicima. Zato neće uspeti. Neće postići svoj cilj. Ne zato što je delegirao. Delegirati se mora. Naime, delegirati izvođenje zadataka. Međutim, on je nažalost delegirao i „izlog“. Veliku celinu, sliku u glavi, cilj koji sve nadvisuje. Kad sam ga upitao šta bi hteo da ima ostvareno 31.12., lapidarno je odgovorio: „Pa dobro, promet iz prošle godine!“ To nije slika iz izloga, to su mrtve, beživotne brojke koje ne pobuđuju poticajnu snagu, motivaciju niti angažovanost...
Dopuniti snagu
Draga gospođo Popović,
kakvo je bilo Vaše prvo polugodište? A sada iskreno, mi smo unutar nas. Iskreno rečeno: prvih šest meseci bili su užas na točkovima. U menadžmentu još nisam video toliku količinu stresa, hektike i tuge. A svaki dan kod mene ostavlja drugačiji utisak. Sada samo da citiram tri od njih:
„Prvo polugodište je bila prava katastrofa! Krah je najpre doživeo posao sa potrošačima, zatim je oslabljena likvidnost pa smo zatim morali još i da otpuštamo radnike. To me uništava.“ „Od početka godine uveli smo jedan bezumni program skresavanja sredstava. Neki u Head office očigledno veruju, da bismo do datog trenutka tek tako potrošili novac. Ni sam ne znam, gde možemo još da uzmemo tih traženih pet procenata!“ „Kao menadžer upravo si ti žrtveni jarac za vladu i medije. To veoma jako osobno tereti.“
Iz inače na stres rezistentnih menadžera govori mnogo frustracije i iscrpljenosti. Na svu sreću uskoro će godišnji odmor! A šta da radimo posle? Da se i dalje uzbuđujemo. Kod mnogih kalendar termina za vreme godišnjeg odmora je skoro u potpunosti isti kao i pre godišnjeg odmora: pogledati ovo i ono, sresti ovoga i onoga, ići ovde na izlet i posetiti onu izložbu. Da, jasno je, za vreme godišnjeg odmora želimo nešto da doživimo, da imamo nešto od života, da vidimo ponešto drugačije. Neki bez stresa ne mogu uopšte da žive. Ali šta je posle godišnjeg odmora? Koliko smo spremni posle tako jednog alternativno stresnog godišnjeg odmora?...
Ja sam oduševljen!
Draga Gordana,
koliko Vaših saradnika besprekorno radi? Zašto razmišljate tako dugo?
Svake nedelje najmanje jednom kod mene u koučingu sedi jedan menadžer, koji bi najradije neke svoje saradnike liferovao na mesec. Na primer rukovodilac sektora, koji je zabrinuto razmišljao: „Moj senior menadžer proizvodnje raznosi đubre, tako da ja razmišljam, da li je on uopšte još pravi za ovaj posao. On ništa ne doprinosi!“ I često direktno ispred super važnih namera kao što su na primer prezentacije upravi: „Dakle, on mi uvek dostavlja grafičke prikaze - sa kojima mogu samo da se blamiram ispred uprave! Da li on ima nameru samo da me sabotira?“
Rukovodilac sektora želi od mene da zna, kako on može ovoga „kočničara“ opet postaviti na „mesto vodećeg korektora“. Ja sam želeo od njega da saznam nešto drugo: „Šta Vi želite da postignete sa Vašom prezentacijom upravi?“ „Dakle! Da od oduševljenja uprava skoči sa svojih sedišta!“ „Znači za pripremu Vi sigurno investirate vrlo mnogo vremena.“ „Dakle, tako sigurno oko šest časova.“ „A koliko dugo razgovarate sa Vašim senior menadžerom proizvodnje?“ „Dva, tri minuta – to mora biti dovoljno za nekoliko jednostavnih grafika!“...
Pokloni nešto posebno
Dragi Aleksandre,
Čime ćeš darivati nekog sebi važnog ove godine? Dijamantskim prstenom? Putovanjem? Operskom večeri u Skali?
Svakako nekim posebnim darom. Ipak, kao zamena za putovanje ili, pak, kao dodatak svemu, možeš dati nešto još ekskluzivnije. Nešto što je postalo prava svetinja na zemlji i što su samo retki iskusili u veoma malim količinama: Vreme. Čisto i iskonski. Najveći luksuz naših života. Niko ga od nas nema. Osobito ovih dana. Ne tako davno, jedan mi je prijatelj, menadžer, objasnio da je do sada uspeo da preživi tri božićne žurke u istoj nedelji - a tek je bila sreda. Neovisno o tome što ovaj period godine nazivamo božićnom groznicom koja nam iz dana u dan nameće obaveze, nesporno je da nam nedostaje vreme za ono što je esencijalno, za važne stvari u životu.
I to je razlog za moj jednostavni predlog: pokloni onom koga voliš ceo jedan dan za dvoje, bez uznemiravanja. Pokloni svojoj porodici lagodni odlazak u božićnu kupovinu. Samom sebi daruj bar jedan dan bez obaveza. Zaboravi na ono šta treba, mora i valja da se radi. Samo jedan dan čini stvari koje si potajno želeo ili ih već dugo nisi činio. Da li ti i pri samoj pomisli na ovo srce ustrepti? Vreme je najdragoceniji poklon za svakoga...
